Положај села
Границе су једно од најмањих села у општини Младеновац. Оно чини посебну месну заједницу и то приградску, која ће у најскорије време постати део града, што по многим параметрима то већ и представља (комунална инфраструктура, линија градског саобраћаја, урбанизовано ширење скоро на целом простору насеља, начин живљења и опремљеност стамбеног простора, образовање младе генерације и др.).Село лежи на пиносавској површи, Младеновца која је на југозападној страни просечена Великим Лугом a којa належе целом својом западном међом. У долини Великог Луга нема кућа; ту су поља и њиве. Део атара је град захватио градским урбанистичким планом (део Малих Граница у пределу градске Месне заједнице Баташево – Далматинска улица и све остале паралелне улице са њом у правцу Ковачевца). Својом јужном и источном страном належе на атар Ковачевца, а са северне стране се граничи са атаром Села Младеновца.
Насеље се дели на два неједнака дела – Мале и Велике Границе, а дели их Гранички поток (Кленички поток). Насеље се развило уз гребен – благу висораван са десне стране поменутог потока – Велике Границе и на благој падини испод брда Дебељак са леве стране потока – Мале Границе. Границе су у осамнаестом и деветнаестом веку имале и свој трећи насељени део познат као Стрелар, али се становништво раселило због помора деце и то махом у Ковачевац, коме је у мираз однело и део атара Граница. Једина веза потомака Стреларчана који данас живе у Ковачевцу са Границама остало је заједничко гробље у Малим Границама, где и сада сахрањују своје покојнике.
Најближе локације (удаљености ваздушном линијом од Границе):
Поток: Баташев Поток (1.634 m), Алинац (2.879 m), Јабланица (3.801 m)
Насељено место: Село Младеновац (1.650 m), Ковачевац (2.067 m), Рајковац (3.309 m)
Врх: Жуто Брдо (3.471 m)
Гребен(и): Јаруга (2.562 m)
Географска ширина: 44° 26' 48"
Географска дужина: 20° 42' 56"
Атар Граница се простире на 616 хектара, од чега је обрадиво земљиште на површини од 450 хектара, док су остало ливаде, пашњаци и шуме. Земљиште је претежно друге, треће и четврте класе. Најбоље њиве се налазе у Малом пољу и граничкој Равни, а воћњаци и виногради у Горњем крају села, док су ливаде у долинама потока – Гранички и Карића поток.
Име села
Име села потиче од локалног назива за храст китњак – граница, којим је оно било обрасло пре Друге велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабендом 1739. године (новим досељавањем граничеве шуме су, махом, искрчене). И највеће извориште – бунар носи назив Границе, јер су, наводно, по предању, око њега расла веома велика и дебела стабла граничевине.
Има мишљења да је село добило назив по томе што се налази на граници између Авалске (Грочанске) и Смедеревске нахије. И овако се може размишљати, али атар Граница није целокупна гранична линија између ових двеју нахија, па нам овакво тумачење имена села не улива неку велику сигурност у своју исправност. Уз ово мишљење о имену села, које је исказао директор Музеја Младеновац, гоподин Велибор Катић, дато је и мишљење да се село пре тога (не наводи се кад) звало Костадиновац. О овом имену у Границама нема предања, а нема таквог назива ни у архивској грађи, са којом располажемо, све од 1824. године па на овамо. Граница нема ни под каквим именом ни на турској карти из 1570. године, иако су на њој убицирана три суседна села – Младеновац, Међулужје (Међулуж) и Ковачевац (Ковашевци). На турској карти из 1476. године, на простору Граница, који су оне запоседале после Друге велике сеобе Срба 1739. године, убицирано је било насеље Баташић, од кога нам је, највероватније, настало име Баташево за један део атара новог села Границе.
Воде
Служе се већином водом са извора од којих су главнији: Велики Бунар (овај извор користи скоро цео Доњи Крај), Плетеница, Ћелавац, Милошевац и Стрелар. Има и бунара-ђермова, нарочито у Горњем Крају.
Најближе локације (удаљености ваздушном линијом од Баташевог потока):
Поток : Алинац (1.446 m), Јабланица (2.273 m)
Насељено место: Велика Границе (1.634 m), Ковачевац (2.745 m), Село Младеновац (2.770 m), Међулужје (3.020 m)
Спа центар: Кораћичка Бања (3.127 m)
Гребен(и): Јаруга (4.184 m)
Географска ширина: 44° 25' 60"
Географска дужина: 20° 42' 24"
Баташев Поток је поток, тело текућице које тече на нижој разини кроз канал на земљи.
 |
| Бунар "Границе" |
Изворишта у Границама су малобројна и слабе
издашности, али и таква каква су, омогућавала су
доста бујан живот кроз векове. На основу архивске
грађе, која указује на насељавање Граница после
Друге велике сеобе Срба 1739. године, може се
закључити да су се прве насеобине на територији
атара села развиле баш близу изворишта – изнад
извора Стрелар у Стрелару, изнад извора Матина
чесма – Вуксановићи и Вучетићи (Јанковићи),
изнад извора Богдански бунар у Малим Границама,
близу извора Границе у Великим Границама
(светојовањци и неки светостевањци) и у близини
извора Андрејића бубања, такође у Великим
Границама (великогранички светостевањци). За
турског земана (време), када је постојало насеље
Баташић, највероватније је било близу Матине
чесме (њено данашње име), која је врло издашна.
За Богдански бунар и данас се препричава
легенда да су људи отворили веома јако врело,
преко кога су морали набацивати воловске коже,
како би га смањили и спречили штете на
пољопривредном земљишту. Код овог изворишта
су Малограничани избушили издашан спомен
бунар, којим се напаја цело насеље Малих Граница.
Извори Стрелар, Матина чесма и Границе и
данас су у функцији и пристојно су уређени, док је
Андрејића бубања зарушена. Границе имају
солидно извориште у Трњаку, чија се вода улива у
Гранички поток, као и вода са извора Границе.
Изворишта Слана бара, Пескара, Водице, Богданска
вода, Вукадиновића бубања и Белић вода своје воде
одводе у Карића поток, који се са Граничким
потоком спаја у ливадама близу Богданског бунара
и својим даљим током воду одводи у реку Велики Луг испод железничке пруге.
Са развојем села и његовим ширењем, потребе за водом су се повећавале, како за
потребе људи, тако и за напајање све већег броја стоке и то нарочито зими, кад су
услови за долазак на водопојишта бивали отежани. Приступило се копању ђермова и то
прво заједничких, а касније и појединачних. Највероватније је први био Сељски бунар, а
затим и по свим фамилијама и домаћинствима – Радовића ђерам, Томићевића ђерам,
Вукадиновића ђерам, Ћирића ђерам (дубина 76 метара, како и да не буде оволико дубок, кад је на ћувику) и др. У другој половини двадесетог века село је организовано и уз
помоћ општине, а у сарадњи са Комуналним предузећем «12. октобар» Младеновац
избушило врло издашан бунар у ливадама уз Гранички поток (касније продубљен),
изградило водну станицу на Вукадиновом брду за препумпавање воде од бунара до
резервоара.
Село је развело водоводну мрежу кроз цело насеље, претходно изградивши
резервоар у Вукадиновићима, тако да свако домаћинство има хигијенски исправну воду
градског водовода.
Земље и шуме
Најбоље ливаде и њиве су у Великом Пољу, у пространој долини Великог Луга, затим у Клисури и у Клењу. Виногради су нарочито добри у Дебељаку. Забрана је мање и они су растурени. У Кључевима је општинска шума и утрина.
Гребен, односно тераса на којој су се развиле Велике Границе има на своје обе стране доста обрадивог земљишта и то уз Карића поток – граничне међе према граду Младеновцу и Селу Младеновцу до Пута за Жуто брдо, много више и много разновсније (ливаде, пашњаци, њиве, виногради и доста шума цера и границе), док уз Гранички поток је разноврсност много мања (много ливада и њива и нешто воћњака и винограда). Некада су Граничани своје баште правили уз оба потока, али са изградњом водовода баште и то само за кућне потребе се праве на плацевима, који код староседелачких домаћинстава то и омогућавају. Тераса на којој је насеље Мале Границе има много квалитетније земљиште, доста долинских ливада и велику страну обраслу шумом цера.
Пољопривреда
И пољопривреда је доживљавала свој постепен преображај. Рало је било замењено плугом, а воловску и коњску запрегу, крајем двадесетог века, заменили су трактори са већим плуговима. У употребу су улазиле тањираче, дрљаче, сетвоспремачи, сејалице за жито и кукуруз, па и за повртарске културе, цистерне за поливање усева од штеточина, корова и болести, комбајни за жито, берачи за кукуруз, косачице за сено и комбајни за његово балирање. Уводили су се силажа и концентрат у исхрану стоке. Грађене су фарме за живину (коке носиље, бројлери, матична јата), фарме за свињогојство, као и за тов говеда, за краве музаре, итд. У повртарству су се постепено уводили пластеници, а воћарство и виноградарство су попримали плантажни начин узгоја – изгледа, обраде и бербе.
У деветнаестом и почетком двадесетог века жетва се обављала ручно - српом, па су се поља орила од девојачких жетелачких песама. Пожњевено жито се руковедало и везивало у снопове, а снопови су се садевали у крстаке (крстине), у којима је пожњевено жито превирало и дозревало – добијало се квалитетније брашно и хлеб је био укуснији. Вршидба је обављана на гувнима, раније коњима који су гоњени око стожера, а касније вршилицама (дрешеви) и то прво на пару, а касније са моторима са унутрашњим сагоревањем. Данас и жетву и вршидбу обављају комбајни.
Гребен, односно тераса на којој су се развиле Велике Границе има на своје обе стране доста обрадивог земљишта и то уз Карића поток – граничне међе према граду Младеновцу и Селу Младеновцу до Пута за Жуто брдо, много више и много разновсније (ливаде, пашњаци, њиве, виногради и доста шума цера и границе), док уз Гранички поток је разноврсност много мања (много ливада и њива и нешто воћњака и винограда). Некада су Граничани своје баште правили уз оба потока, али са изградњом водовода баште и то само за кућне потребе се праве на плацевима, који код староседелачких домаћинстава то и омогућавају. Тераса на којој је насеље Мале Границе има много квалитетније земљиште, доста долинских ливада и велику страну обраслу шумом цера.
Пољопривреда
И пољопривреда је доживљавала свој постепен преображај. Рало је било замењено плугом, а воловску и коњску запрегу, крајем двадесетог века, заменили су трактори са већим плуговима. У употребу су улазиле тањираче, дрљаче, сетвоспремачи, сејалице за жито и кукуруз, па и за повртарске културе, цистерне за поливање усева од штеточина, корова и болести, комбајни за жито, берачи за кукуруз, косачице за сено и комбајни за његово балирање. Уводили су се силажа и концентрат у исхрану стоке. Грађене су фарме за живину (коке носиље, бројлери, матична јата), фарме за свињогојство, као и за тов говеда, за краве музаре, итд. У повртарству су се постепено уводили пластеници, а воћарство и виноградарство су попримали плантажни начин узгоја – изгледа, обраде и бербе.
У деветнаестом и почетком двадесетог века жетва се обављала ручно - српом, па су се поља орила од девојачких жетелачких песама. Пожњевено жито се руковедало и везивало у снопове, а снопови су се садевали у крстаке (крстине), у којима је пожњевено жито превирало и дозревало – добијало се квалитетније брашно и хлеб је био укуснији. Вршидба је обављана на гувнима, раније коњима који су гоњени око стожера, а касније вршилицама (дрешеви) и то прво на пару, а касније са моторима са унутрашњим сагоревањем. Данас и жетву и вршидбу обављају комбајни.
Постанак села и порекло становништва
Предања о пореклу граничких фамилија говоре да су се доселили из Старе Црне Горе и то из Црмничке нахије, односно из Црмнице, племе Дупило. Ишчитавајући веома обиман и свестран рад – књигу др Јована Ердељановића «Стара Црна Гора», а Границе, па ми се одмах наметнула асоцијација да су име свог новог боравишта донели из старе постојбине. Забележено је све што се сазнало, па нека свако суди по своме.
Према архивској грађи, може се закључити да је село старо онолико колико су стара и остала околна села. За турског вакта (време), спахије – господари села, су били и ковачевачке спахије, па ће се оба села веома жестоко заједнички борити за поседе у алији (слободна ненесељена земља) Маковица, позивајући се највише на спахије, који су уједно били и господари алије Маковица, о чему ће још бити речи.
Млађе је насеље од суседног Кусатка. У Лађевцу су били кованлуци породица Маринковића, који су становали у Кусатку. Они из Кусатка пређу у Лађевац на своје кованлуке и оснују село. После њих су дошли Арамбашићи па Грчка фамилија и друге. Преци Арамбашића и грчке фамилије служили су код Маринковића, па су и њихови славу примили: Доцније су се ове породице, услед прираштаја, преместиле и заузеле данашње положаје.
У насељу Границе живи 1158 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,3 година (37,2 код мушкараца и 39,5 код жена). У насељу има 434 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,36.
Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Млађе је насеље од суседног Кусатка. У Лађевцу су били кованлуци породица Маринковића, који су становали у Кусатку. Они из Кусатка пређу у Лађевац на своје кованлуке и оснују село. После њих су дошли Арамбашићи па Грчка фамилија и друге. Преци Арамбашића и грчке фамилије служили су код Маринковића, па су и њихови славу примили: Доцније су се ове породице, услед прираштаја, преместиле и заузеле данашње положаје.
Демографија
|
|
Година
|
Становника
|
1948.
|
656
|
1953.
|
694
|
1961.
|
819
|
1971.
|
875
|
1981.
|
1152
|
1991.
|
1376
|
2002.
|
1576
|
Етнички састав према попису из 2002.
|
||
Срби
|
1405
|
96.23%
|
Роми
|
8
|
0.54%
|
Македонци
|
8
|
0.54%
|
Хрвати
|
5
|
0.34%
|
Југословени
|
5
|
0.34%
|
Црногорци
|
4
|
0.27%
|
Мађари
|
2
|
0.13%
|
Муслимани
|
1
|
0.06%
|
непознато
|
13
|
0.89%
|
Становништво према полу и старости
|
||
м
|
ж
|
|
?
|
3
|
4
|
80+
|
1
|
11
|
75-79
|
11
|
20
|
70-74
|
31
|
42
|
65-69
|
36
|
34
|
60-64
|
31
|
40
|
55-59
|
28
|
28
|
50-54
|
56
|
57
|
45-49
|
94
|
69
|
40-44
|
69
|
74
|
35-39
|
41
|
45
|
30-34
|
32
|
39
|
25-29
|
56
|
42
|
20-24
|
62
|
62
|
15-19
|
55
|
50
|
10-14
|
55
|
44
|
5-9
|
41
|
42
|
0-4
|
29
|
26
|
просек
|
37.2
|
39.5
|
Народни обичаји
Досељеници су донели своје обичаје из старих крајева, али су се они и мењали у новој средини, како је време пролазило све више, а нарочито са све већим успостављањем контаката са околином.
Уз обавезан бадњак од младог цера за Божић, спремало се посно Бадње вече уз уношење сламе, како би се домаћинство што више идентификовало са Витлајемском вечери кад је рођен Христ, а сутрадан, на Божић се дочекивао полаженик (полажајник) који ће пожелети здравље, срећу и напредак у свим областима живота и рада породици у току године, уз џарање ватре помоћу гране бадњака и бацање неке металне паре у кућу, наравно уз обавезно изговарање магијских речи благослова. Домаћице су ту пару стављале у чесницу, која се увек месила од пројиног брашна и ломила за божићни ручак. Ко добије парче чеснице са паром, биће у току године срећан. Ујутру на Божић, на ште срце (празан стомак - наштене) се за здравље пило мало вина и прогутао по један пупољак дрена (да се буде румен као вино и здрав као дрен). На Бадње вече се пекла печеница за Божић, а на Божић се ишло у цркву на службу и причешће, у прво време у кусадачку (манастир Пиносава), а од 1867. године у ковачевачку цркву, која је са изградњом постала и парохијална црква Граница. У току јануара, на Богојављење, ишло се у цркву за водицу (освећена вода у којој је купан крст). За Светог Саву деца су декламовала у цркви и добијала поклоне. Уз Белу недељу (последња недеље месница пред покладе за ускршњи пост – Велики пост) су се правила страшила – деца, а и старији су се прерушавали и гаравили лица, превртали кожухе, облачили стару одећу, уз обавезно вођење младе и младожење. Народ их је радо дочекивао и даривао јајима, сланином и сувим месом, вином и ракијом, па и новцем, јер су они били прогонитељи злих духова, а и увесељавали су људе. Данас је тога све мање. Некада је на раскрсници (сваке године на другој) постављан вито (витло, односно вртешка) са једном или са две унакрсне греде на врху и младеж се забављала вртећи се на њему, као на рингишпилу. С пролећа и почетком лета, кад је сукно било донешено из ваљарица, вршило се његово истезање – преко неке дебеле високе гране, неког дрвета, најчешће ораха, сукно је пребацивано и близу земље везивано, па су се момци на њему љуљали и тако га исправљали и истезали (бивало га је више за шивење одеће). То је била још једна сеоска забава за младе.
За Ускрс су се фарбала јаја, што се и данас чини, само у много већим количинама. То се обављало, а и данас се обавља, по старом обичају, на Велики петак, док се печеница пекла, а и данас се пече, на сам дан Ускрса. Неки од укућана су ишли у цркву на службу и причешће. Некада су се за Ускрс пекли мали колачи (погачице) са по једним целим белим или фарбаним јајетом у њима, које је такође печено. Младеж је после ручка правила игранку код бунара Границе док није изграђена школа, а касније стално у школском дворишту, као и сваке недеље, кад је било временских услова. Преко године, за литије и велике верске празнике се ишло на вашаре по селима (Јагњило, Црквине, Кораћица, манастир Тресије на Космају, Неменикуће, Влашка, Дубона, Ковачевац, Велика Крсна, Кусадак – манастир Пиносава и др.). Обичаји за Врбицу, која је недељу дана пре Ускрса и Ђурђевдан (6. мај), вуку корене из паганског периода. За Врбицу су се деца опасивала грабовим или врбовим прутом (да буду витка, еластична и здрава), а у црквама су деца добијала око врата звончиће, чији звук би требало да растерује зле духове и чини. За Ђурђевдан су девојке ишле «у биље» - брале су различите биљке, које су коришћене за плетење венчића, који су стављани на капије. У њиве су ношени крстаци – врбове или грабове гране, за добар род (принос). Неки од ових обичаја се и данас упражњавају. За време сушних лета, у деветнаестом и првој половини двадесетог века, кроз село, а и по пољу, су ишле додолке. Ишле су босе и окићене цвећем, а у рукама су носиле судове са водом, којом су поливале сваког кога су среле и певале додолске песме. Својим песмама су призивале кишу. Под јесен, после бербе кукуруза, момци и девојке у свом крају су организовали прела уз музику (гајде, фрула, тамбура, бубањ, а касније и хармоника) и ватру. Прела су се организовала на раскрсницама или у неком великом дворишту и нису трајала дуго у ноћ, јер су за осветљење имали фењере, а нешто касније (кад је прорадила железница) и карабитне лампе што није нека велика осветљеност, а односи у породицама су били строго патријархални, па су девојке раније морале у куће. Крсне славе су се славиле по строго православним захтевима, али се и то у току живота мењало, па су се посне славе или мрсне, кад падају у посне дане, кад није могло да се набави рибе премрсиле и надаље славиле као мрсне славе (свети Никола). За славу је свештеник светио водицу пре славе, којом се месио колач. Колач се резао у цркви, а и данас се тако чини. Уз ручак гости су служени кришкама колача. На дан славе се увек пре подне палила свећа, а гости су служени житом и вином, што се и данас чини. Свећа је горела до увече, а домаћин је дворио (није седао) најважнијег госта и свећу док је горела. Кум није долазио у госте. Данас је то превазиђено, па је кум најважнији гост. Литија је Петровдан (12, јул), а крстоноше су ишле пешке (данас тракторима) и носили крстове и барјаке - литије по пољу и кроз село и на важним раскрсницама садили записе (неко дрво – дуд или шумар). Са литијом је ишао и свештеник и читао молитве за добар род и за заштиту од природних непогода. Женидбе и удадбе су се, по правилу, одвијале уз весеља – прошевине (код младине куће) и свадбе (код младожењине куће), али после уређаја (веридба) и испита, који се обављао у цркви. Данас се испити не практикују, док су уређаји (код младине куће) и гледање куће (код младожење) модернизовани и врло ограничени (праве се само са најближом родбином). Раније су свадбе почињале суботом, а сватови су ишли на коњима и терали воловска кола (за младине ствари – спрему и за вожњу младе), а почетком двадесетог века младенци су вожени фијакерима. Млада је била у народној ношњи, а возила се у колима са свекром, старосватицом, девером, заовом и јетрвом, а пред кућом је, још, из кола бацала сито на кров куће (куће су биле приземне, па тај адет и није представљао велики проблем). Свадбе су имале и своју обавезну свиту, коју су поред младе, младожење и свекра (свекрва није ишла за младу), сачињавали кум, старојко (вођа свадбе), војвода, барјактар, девер и заова, наравно и сватови. Свако је имао своју улогу у току трајања свадбе, а посебно треба описати улоге барјактара и војводе. Барјактар је обично бивао брат или најбољи друг, а осим што је носио барјак – заставу, био је и муштулукџија (први је стизао до младине куће да најави долазак сватова и брзо се враћао да јави да ће сватови бити примљени), морао је и од девојака које су спремале младу да је откупи и са првом девојком поведе коло уз добијање поклона који су вешани о барјак, што је био знак да сватови могу да крену са младом пут младожењине куће.
Војвода је најчешће младожењин зет (ако га има) или сестра са својим момком (у новије време), а улога војводе код младине куће је да скине окићену тикву (шућур) са неког високог дрвета (данас се то чини ловачком пушком) и добије за то петла, а сватови добијају кувану ракију, док војвода, наводно љут на понашање домаћина у току ноћи, сутрадан се пење на кров и почиње откривање крова док не добије неки поклон и кувану ракију на крову, чиме настаје помирење са домаћином. Много тога је данас измењено, обзиром да се велики број свадби приређује у кафанама или у објектима који су посебно направљени за велика весеља.. Млада је преко прага уносила хлеб испод мишке и флашу вина у руци. Данас је све то модернизовано, у складу са временом и техничким достигнућима – свадбе почињу недељом, сватови се возе аутомобилима, млада је у белој венчаници, млада баца сито на терасу, свекрва служи слатко на вратима, а младу преко прага преноси младожења, док се највећи број весеља наставља у кафанама или објектима специјално прављеним за весеља (још они нису добили своје име), а врло ретко под шаторима у дворишту младожење. Рођење детета је одувек била велика радост за родитеље и целу породицу. Одмах се ишло у цркву да дете добије знамење (старије особе још увек то зову зламење – локализам), а на крштењу, које се, по правилу, правило у првих четрдесет дана, кум је давао стално име, водећи рачуна да се не заборави дедино или прадедино име (имена су се из почасти према прецима у породици понављала). Дете су са кумом у цркву носили деда и баба, док су родитељи остајали код куће. Рођаци су на бабиње (првих четрдесет дана) долазили да виде дете и доносили мајци повојницу (погачу и печено пиле), а детету поклон (повој и неки одевни предмет) и обавезно у оделу стављали бели лук ради заштите од урока, мађија и болести. Данас је и ово све модернизовано – име се са кумом договори пре рођења, па нема знамења, крштење се обавља кад родитељи буду спремни, место погача се доносе торте или бомбоњере, а поклони детету су најчешће у злату и новцу и на самом крштењу се размењују дарови са кумом, што је раније рађено на посебној свечаности, која се звала чашћавање кума. Сахране покојника одвијале су се на верски начин, али без ношења у цркву (није је ни било). Опело врши свештеник код куће покојника и прати га до гроба, где врши завршно чинодејствије. Жене чине запевку од куће до гробља – тако се ваља. У прво време покојник је ручно ношен до гроба, наравно уз смењивање носилаца, али кад су воловска кола почела да се окивају шинама, онда су покојника возили, али је ковчег увек био откривен. Данас покојника возе трактором. На гробље се иде сваке недеље у току године и за подушја (четрдесет дана, пола године, и година). На задушнице иде цело село. Увек се на гробљу врше поделе хране за покој душе умрлих, што је такође паганско приношење жртве. На подушјима се такође деле и ствари (пешкири, кошуље, текстилни материјали и сл.).
Веровања и заблуде
Граничани су, у свом животу кроз векове, сусрећући се са разноразним проблемима, често прибегавали свакојаким веровањима. Веровало се у чини – мађије којима нека зла жена може да нанесе зло људима, стоци и усевима (да изазову болсти људи, угинуће стоке, укидање млечности крава, као и враћање истог, да оберу усеве – изазову мањи род). Било је распрострањено веровање у вампире, који су виђани ноћу на раскрсницама у селу, или негде на путу кроз неки шумарак, или поред великог дебла неког храста. Веровало се да вампир, најчешће неки старац или баба, могу деци да донесу болест, па се земља са њиховог гроба потапала у воду и процеђена деци давала да пију, јер су тако препоручивале врачаре. Веровало се и да бабе бајалице могу да излече од разних болести, па чак и од уједа змије. Гатаре су прорицале судбину и препоручивале шта да се чини да би се предупредила могућа несрећа. Често су гатаре и бајалице препоручивале мајкама младежи да некога братиме. Мајке су онда излазиле на раскрснице и ко први наиђе, постаје побратим, односно посестрима, а ово се у животу много поштовало. Касније, кад су патријархалне стеге попустиле и кад се глас женске чељади у кућама све више чуо, било директно или преко мајке, онда су девојке, према својим симпатијама, наговарале родитеље да братими неког лепог младића, који се њој допада, правдајући свој захтев сталном главобољом и честим сновима баш њега. Онда се та девојка, по вашарима, дружила са побратимом до удаје, а онда га је напуштала. Гатаре су умеле да гасе жар, да том водом умивају болесну децу и да им је дају да је пију. Оне су препоручивале да се иде код попа да очита неку молитву или да се иде у неки манастир и нешто тамо приложи. Препоручивале су и да се неки део одеће носи преврнут, ради заштите од мађија и злих очију. Лечења су, понекад, била баш примитивна – паљене су вунене крпе и терала се прехлађена деца да удишу тај дим, како би им престао кашаљ или да се деца увију у неку алену – црвену хаљинку ако болују од богиња, односно да скачу са кокошињца ако имају напад копривњаче. Деци коју је болео стомак се говорило да им се развио пупак, па су довођене бабе, које су веште у томе, да им га завијају. Са развојем школства, здравства и друштва у свим областима живота, заблуда, веровања и предрасуда у народу је све мање – не верује се у бесмислице, а народ се лечи по медицинским узусима, а све се више верује у науку.
Мобе у селу
Село и сељани су имали неке своје моралне неписане обавезе. У деветнаестом и двадесетом веку, а можда и раније, велики послови – сетва, жетва, косидба, берба кукуруза, довожење дрва за зиму, зидање кућа и других грађевинских објеката није се могло замислити без ангажовања већег броја људи, односно без мобе. Мобе су биле 39 важне и значајне у ратним периодима, када радне снаге није било довољно, јер су способни мушкарци били на ратишту. Посебно су биле велике и скоро обавезне за довожење камена са Космаја за изградњу кућа. Свако ко је имао запрегу, па чак и онај ко је имао једну краву, тражио је спрежника и кретао пут Космаја. Ову тврдњу најбоље осветљава разговор Николе Здравковића приликом зидања куће са Милошем Јовановићем Беловићем, који није позван на мобу. Никола позива унука Тому, од кога сам ову причу и чуо, и пита што газда Милош није позван. И Никола и Милош сазнају да је позивар два пута био код куће газда Милоша, али га није било. Газда Милош преже запрегу и креће сам пут Космаја и довози кола камена. Срамота је за домаћина да макар колико не помогне кад се гради породични дом. Друга прича говори да Вукадин Вукадиновић, кад је зидао кућу, није могао да одбије људе, који су пошли на мобу за камен са Космаја, иако нису звани, јер нема запрегу, па ту услугу не може да им узврати. Одговор је био: «Нема шта ти да враћаш. Све је то твој отац задужио». Моба креће пут Космаја и наум је успео. Обе стране су задовољне.
Путне везе
 |
| Улица Николе Пашића |
У Велике Границе из
Младеновца се долази
новопросеченом улицом уз
Вукадиново брдо, што је најкраћа, а
уједно и најбоља веза. Овај пут –
улица је и главна улица и уједно
најбоља веза са Ковачевцем преко
Вампирског забрана и Равне
(асфалтни пут). Некада, све до
педесетих година двадесетог века,
овај пут је био окренут старом
административном центру –
Јасеничком срезу, односно Смедеревској (Хасанпашиној) Паланци и ишао је преко
Баташева. Та веза и сада постоји и има велики значај, не само због одласка на гробље,
због чега је првенствено и грађена, већ и за одвијање саобраћаја између оба дела
Граница, а и за одлазак у Ковачевац, Смедеревску Паланку, Кусадак, Јагњило, а пре свега
на сточну пијацу петком. На овај пут излазе и оба главна малограничка пута – улице. У
осамнаестом и деветнаестом веку овим путем су становници Међулужја, Марковца,
Стојника и других села своје ужирене свиње гонили преко Баташева и Великих Ганица према Дубони и даље на скелу у Гроцкој за извоз у Аустро – Угардку, јер им је ова скела
била далеко ближа, него она у Палежу (Обреновцу) на Сави. Исто тако су људи из горе
поменутих села овим путем догонили своје свиње на жирење, оних година када је жир
родио, у Маковицу и плаћали нагоницу спахијама или касније општини у доба
аутономије Србије. Одмах после Другог светског рата, када је у потесу Мајдан почело
вађење угља (лигнит) у Границама, извоз воловским колима се одвијао овим путем
преко Баташева на железничку станицу. Са овог главног пута рачвали су се путеви и
путање којима је становништво Великих Граница комуницирало са суседним селима, а
касније и са новоствореном вароши Младеновац (проглашена варошицом 1894.
године). Колски пут за Село Младеновац ишао је преко Слане баре на Карића поток и
даље кроз атар Села Младеновца, док је пешачких путања било више. Колских путева из
Великих Граница према Ковачевцу било је више и то један је ишао од извора Границе
изнад ливада до Ћелевца, где је скретао према Ковачевцу (на Ђуриначки крај) или је
настављао изнад Чвргине шуме према Милошевици, па опет у Ковачевац на спахијин
чардак код Суве јаруге. На ову саобраћајницу (колску) силазили су путеви са Ћирића
брда, из Трњака и Братковца. У та времена оваква саобраћајница је била неопходна због
комуницрања Граничана са влашћу (прво са спахијом, а касније и са заједничком
општином).
 |
| Улица Николе Пашића |
Топоними Граница
Ради лакшег сналажења и оријентације у простору, како своје, тако и својих саговорника сваки Граничанин је деловима атара свог села давао одређена имена – топониме, који су се након силних измена усталили, па и данас служе становништву за сналажење у разговорима о атару. То су имена крајева атара, кућа, колиба, потеса, њива, ливада, лугова, поља, брда, мајдана, гробља, путева, гајева, шумарака, шума, извора, бунара, ђермова и потока у селу. Андрејића бубања, Андрејићи, Аћимова колиба, Белићево, Белованске стране, Белованске ливаде, Беловићи, Благојевићи, Богданска брда, Богдански бунар, Богданска вода, Богдански виногради, Богдански крај, Богданске ливаде, Богданске шуме, Братковац, Брда, Бунар Границе, Велике Границе, Водице, Вукадиново брдо, Вукадиновића бубања, Вукадиновића виногради, Вукадиновића воћњак, Вукадиновића дужница, Вукадинов пилићар, Вукадиновићи, Глишићи богдански, Глишићи Роми, Граничке баште, Гранички поток, Граничко гробље, Дамњановића њиве, Дебељак, Ђозино имање, Ђорђевића виногради, Ђорђевићи, Ђузлино, Ерковача, Збеговиште, Здравковића орвача, Здравковићи, Игралиште, Јасиче, Јасичје, Језера, Карића имање, Карића поток, Крушик, Косе, Ливада тополе, Луг, Лугови, Лужник, Луковићи, Мајдан угља, Мале Границе, Мало поље, Маркова њива, Марковићи, Мартиновића багрењар, Мартиновићи, Михаиловићи, Млекара, Обрадовића шуме, Обрадовића бунар, Обрадовићи, Основна школа, Павићевића забранче, Павићевићи, Пескара извор, Пескара на Косама, Пут за Баташево, Пут за Братковац, Пут за Велико поље, Пут за водовод, Пут за гробље, Пут за игралиште, Пут за Ковачевац, Пут за Маковицу, Пут за Младеновац, Пут за Село Младеновац, Пут за Трњак, Пут за Ћелевац, Равна, Радовановићи, Радовића бунар, Радовића виногради, Радовића ђерам, Радовићи, Секулићи, Сељски бунар, Симићи кожувареви, Симићи Чичановићи, Слана бара, Станића њиве, Старо игралиште, Стевановићи богдански, Трњак, Трњачки бунар, Томићевића брешћар, Томићевића ђерам, Томићевића њиве, Томићевића шумице, Томићевићи, Тошкова кућа, Ћирића колиба, Ћирића ђерам, Ћирићи, Филиповића плацеви, Циганмала, Циганска јаруга.ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ У ГРАНИЦАМА КРОЗ ВЕКОВЕ
Кад у наслову помињемо «кроз векове», онда мислимо на два и по века, колико дуго у Границама живи овај народ - од његовог досељавања после Друге велике сеобе Срба после 1739 године до данас. На ове расељене просторе враћа се, после Београдског мира 1739. године, турска власт, враћају се из Ниша са својом војском и спахије као господари поседа – зијамета, тимара и спахилука. Спахије прихватају нове досељенике и према њиховој снази (бројност породице, пре свега бројност мушких способних глава које ће привређивати за себе и спахију) додељују поседе и разграничавају поседнике Извор Стрелар 24 природним међама (путеви, потоци, јаруге и сл.). Први досељеници Граница су црногорско - херцеговачког порекла и то су свакако четири врло бројне породице у ужем или, чак, ширем смислу – Стреларчани, Богданци (Малограничани), светојованци и светостевањци (Великограничани). Њихове сеобе и досељавање у Границе нису се одвијале праволинијски и у једном даху. Било је задржавања, негде вишегодишњих, а негде и вишедеценијских (Пештер, околина Сјенице, лимска долина, Стари Влах, Рудник и др.). Ово треба знати, имати у виду, кад се говори о менталитету Шумадинаца, њиховом говору и ношњи, што је у свим сегментима другачије, него у другим деловима Србије. Сви досељеници су се још у току сеобе мењали и прилагођавали стално новим друштвено економским условима, о чему говори и Јован Цвијић у свом «Балканском полуострву» Спахија је одредио план насељавања, како Ковачевца, тако и Граница, што се и данас пажљивим посматрањем на терену може видети у оба села. Најбољи показатељ спахијиног плана насељавања се и данас види на територији Великих Граница, где је, идући уз насеље главни пут (данас главна улица), природна међа између светојовањаца (десна страна) и светостевањаца (лева страна од пута). Пут је касније мењао трасу у горњем делу села због потребе да се браћа (било их доста) поделе и то тако што је кроз посед светостевањаца (Беловићи, Михаиловићи, Андрејићи и Вукадиновићи) отворена нова траса пута, на коју су изашла бројна домаћинства ових фамилија. Појединачних досељавања било је касније, али су ти појединци долазили у куће неких удовица или девојака масанки (миражџика), али је било и усвојеника и занатлија насељеника (ковачи, ћурчије, пинтери и сл.) – Здравковићи, Филиповићи, Благојевићи, Симићи Кожувареви, Стојадиновићи, Бошковићи, Лазаревићи, и др.
Стамбене зграде и становање
Да се поново вратимо досељавању новог становништва, за које смо рекли да су се прво настанило близу изворишта. С обзиром да су те прве породице или фамилије биле бројне, а то значи и способне да врло брзо себи саграде бивак и да су Границе обиловале храстовом грађом, а да су досељеници долазили са динарског шумовитог масива и били вични обради дрвета, дало би се закључити да су им прве куће, можда чак само колибе, биле изграђене од дрвета и то од пода до крова. Када су се домаћинства на новим поседима заимала и габарити нових стамбених објеката - кућа су бивали све већи, а и број других (помоћних) зграда је бивао бројан (вајати, млекари, качаре, кошаре. амбари, кошеви, торови, обори итд). Конструкција куће је стајала на ужљебљеним дирецима у дрвену основу – темеље и такође дрвену основу тавана на коју је налегала кровна конструкција. Простор између дирека је бивао оплетен прућем. Плет и цела кућа су били омазани (измалтерисани) блатом помешаним са плевом и то и споља и изнутра. Овај тип кућа носи назив чатмара, због плета – чатме. Осушени зидови су кречени споља и изнутра, што је карактеристика Шумадије («Куће мале кречене у бело, такво нам је у Србији село»). У свакој кући је постојала велика оџаклија (кухиња, односно њен стари назив је кућа) без плафона и са ватриштем (огњиште) на средини и такође великим димњаком (оџак), са кога су висиле вериге за вешање бакрача у којима су се 25 готовила јела или грејала вода за друге кућне потребе («А оџаци накривљени сиви, таква слика још у мени живи»). Оџаклије се нису никад кречиле, па су увек биле чађаве. У оџаклији се и обедовало за трпезом (синија), а седело се не троношцима (сваки укућанин је имао свој троножац). Деца су обедовала одвојено за мањом трпезом, јер су породичне задруге биле бројне. За осветљење су коришћене жиже - лампе на гас (петролеј) или светиљке на лој – у мању посуду са лојем се постави танка памучна крпа, која служи као фитиљ и гори и светли уз доста дима. У оџаклијама се седело, грејало преко зиме, дочекивали гости и водили важни породични разговори.
 |
| Кућа Стевана Радовановића |
У оџаклијама се и спавало, нарочито лети, наравно на земљи, односно на асурама. Собе су се избегавале за спавање преко лета због стеница и бува. Собе, једна, две или највише три, су имале прозоре, на којима су биле харије, а увече су се они затварали капцима од дасака, да мачке не би ноћу поцепале хартију и биле су окречене. Једна соба је била пространа – велика соба, у којој се славило (крсна слава, литија, свадбе, крштење деце, а и последњи испраћај покојника и др). У собама су били дрвени кревети и то најчешће један, ређе више. У креветима су биле сламарице, а у сиромашнијим кућама је било прострто сено, преко кога је била нека простирка од тежине (конопља) или од изатканих поњава од крпа. За покривање чељади користиле су се вунене, крпене или тежињаве поњаве. Собе су грејане зиданим пећима (нека врста каљевих пећи), које су ложене из оџаклије. Подови у оџаклијама и собама су били земљани и помазани блатом помешаним са говеђом балегом. Младенци су после свадбе били издвајани у вајате – посебне мале зграде за становање, у којима ће бити одгајана и њихова деца. Све су куће биле приземне, а кровови су били покривени сламом или лепо отесаним и упакованим даскама (шиндра). Помоћне зграде су бивале покривене најчешће сламом. Многа домаћинства су стоку држала код колибе на имању, далеко од кућа. Један од укућана је боравио код колибе (колибар) преко дана, али многи су имали уз колибу и собу за боравак колибара, који је чувао стоку од лопова и звери, наоружан и са псима. Стајско ђубриво се онда лако износило на њиве, те су и приноси бивали већи.
Наведени опис стамбених и помоћних објеката, као и живот у њима, карактеристичан је за осамнаести и скоро цео деветнаести век. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века раслојавање српских села је врло изражено, што се и у Границама осетило – деца имућнијих родитеља су се школовала, издвајале су се богате и трговачке породице, доношени су са трговачких путовања европски производи за домаћинство и одевање, сиротиња се једва прехрањивала, посебно у неродним годинама, а газде су баш тада узимале свој данак, израбљујући сиротињу на разне начине и постајале још богатије. Све ове промене су имале утицаја и на градњу нових, пространијих и боље уређених кућа – куће су код имућнијих домаћинстава бивале на подзидима и цоклама, користио се камен и цигла (ћерпич и печена цигла), неке куће су дизане и на спратове, кровови су се покривали ћерамидом или црепом, подови у неким кућама су бивали и патосани, прозори су прављени већи и шири, бивали су и застакљени. Тако су просторије бивале светлије и здравије за живот. Чељад се одвајала од родитеља у своје собе и кревете, док су се оџаклије користиле само као помоћне простотије, ретко као кухиње, а боравак чељади је у собама, које су се грејале шпоретима или фурунама. Разлике између домаћинстава по богатству су се виделе и према габариту и уређености кућа, као и према одећи и обући, а нарочито према исхрани. Уз нове куће, где су биле срушене старе куће са оџаклијом, зидале су се фуруне за печење хлеба у плеховима, па и печења. У неким домаћинствима уз куће су се зидале и пушнице за сушење пастрме или су оне биле у једном објекту заједно са фуруном. Савремене куће од тврдог материјала почеле су да се граде у другој половини двадесетог века и то траје и до данас, са пуно техничких и технолошких новитета, где се изузетно водило и води рачуна о естетском изгледу и њеној унутрашњој функционалности и савременој опремљености – увођење воде, канализације, струје, гаса, кабловске телевизије, паркети, плочице, стилски намештај, шпански зидови, купатила, централна грејања, технички уређаји у кухињама, ролетне на прозорима, завесе, драперје и друге ђинђуве.
АРХЕОЛОШКИ И ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ О ЖИВОТУ У ГРАНИЦАМА
Границе, тачније територија Граница, је одувек била погодна за насељавање и живот људи од најстаријих времена људског бивствовања па све до данас. Земљиште је плодно за гајење биљака (житарице, поврће, воће), иако је благо заталасано, погодна је клима за живот и бављења пољопривредом, одувек је било услова за гајење стоке (богата испаша и довољно воде за напајање), увек је било довољне количине дрвене масе за изградњу стамбених и помоћних објеката и за огрев становништва, као и постојање добрих услова за успостављање веза са околином су само неки од битних елемената за живот људи на овом простору. О пулзирању живота на просторима Граница до данас су нађени и проучени бројни археолошки и историјски докази из различитих периода и то почев од ранонеолитског периода старчевачке културе, преко млађег гвозденог доба, бронзаног доба, предримског, римског и ранословенског периода. Навешћемо само неке од њих: Вишеслојно археолошко насеље на простору између Малих Граница и Баташева. Мало археолошко заштитно ископавање на овом локалитету извршио је 2004/2005. године Велибор Катић – кустос - археолог Музеја Младеновца, одељења Музеја града Београда. Насеље из доба неолита има три стамбена хоризонта, најстарији је земуничког типа, а друга два су са надземним објектима. Надземни објекти су од набијене земље типа бондруке. Објекат из другог хоризонта габарита 11 пута 3 метра, уствари представља праисторијско светилиште. На фрагментима зидова храма уочава се бела боја, што указује да је храм био обојен, а можда је био и осликан. Ово су најстарији обојени остаци храма из доба неолита у Србији, на Балкану и у Европи. Нађени предмети од камена, костију и печене земље различите употребне вредности указују на свестран и бујан живот на овом простору у доба неолита. Посуде из периода се деле на оне за свакодневну употребу и на оне за култне потребе. Посуде су црвене или црне боје, најчешће лоптастог или полулоптастог облика. Баташевски питос – култно - ритуална посуда старчевачке културе, из перода од 6300. до 6000. године пре нове ере, обојена црвеном бојом споља и изнутра и са украсом у техници пластике по својим карактеристикама, величини и квалитету представља јединствену појаву у Европи тог времена и доказује да је Баташевски уметник достигао врхунац свог времена. На потесу Ливаде, између Великих и Малих Граница, налазило се мање римско провинцијско насеље, где су пронађени бројни остаци материјалне културе из тог периода – 3. и 4. век нове ере. На потесу Братковац, на падини према потоку Кленић, откривени су фрагменти грубе керамике предримског периода, млађег гвозденог доба, што указује да је на том простору постојало насеље из тог доба. У Стрелару, у њиви Милентија Гајића, изорана је права остава средњевековног новца. У глиненој посуди сам Милентије Гајић је нашао око 1300 сребрних новчаница. На некима од њих су на аверсу (лицу) били ликови цара Душана (владао од 1331. до 1355. године) и царице Јелене, а на реверсу (наличју) је лик Исуса Христа. Друге новчанице из те оставе припадале су Душановом сину, цару Урошу (владао од 1355. до 1371. године). На аверсу тих новчаница био је лик цара Уроша на коњу, док је на реверсу писало латиничним писмом «Уросиус император». Ово нам указује да су ови простори били у саставу царевине Србије, а да је ковница новца била негде у Млецима, где се користила латиница, највероватније у Котору. - У «Илустрованој историји Срба, књига 4,» Владимир Ћоровић пише да су краљ Милутин и краљ Драгутин са ових простора и Браничева протерали бугарске кнезове Дрмана и Куделина, који су били вазали кримског кана Ногаја, због чега је краљ Милутин, да би изгладио неспоразум са Татарима, послао у заточеништво свог сина Стефана (Стефан Дечански). После тог сукоба простором северно од Рудника је управљао краљ Драгутин, као и миразом који је добио од угарске круне, оженивши се њиховом принцезом (Београд, Мачвански банат – Срем са обе стране Саве, Усора, Соли и Славонија). Столовао је у Београду, а летња престоница му је био тврди град Дебрц у Срему. Овај простор ће остати у саставу српске државе и после смрти краља Драгутина, иако су Угарској морали бити враћени Београд и Мачвански банат, јер је граница ишла преко Авале, изнад утврђеног града Жрнова, па изнад данашњег Лазаревца, Уба и Лознице на Дрину.
Београд и Мачвански банат ће поново бити у поседу Србије и поново њена престоница у време деспота Стефана Лазаревића (Високи Стефан), пошто се и он оженио угарском принцезом, али и поново враћен после његове смрти, па ће његов наследник, сестрић деспот Ђурађ Бранковић престоницу преместити у Смедерево.
ПЕРИОД ПРЕ НАСТАНКА НОВИХ ГРАНИЦА
«Прођосмо врло велике шуме пуне брегова и долина. У тим долинама има мноштво села, добре хране и нарочито доброг вина», каже француски путописац Брокијер у првој половини петнаестог века, пролазећи пут од Некудима (данашња Придворица код Смедеревске Паланке) до Београда, а то значи кроз северни део средњевековне Србије – данашње Шумадије. То је време слободне деспотовине, која је у то време била у процвату. Насељеност ових области је била велика, што констатује и путописац, јер је све већи број Срба из покорених јужних делова старе српске државе пристизао на ове просторе тражећи ново сигурно уточиште, при бежању од туђина и његовог зулума. После пада Смедерева и коначне окупације Србије од стране Османлија, нова турска власт увела је свој систем организације. На карти Смедеревског санџака (област) из 1476. године је на територији Граница, које ће бити формиране после Друге велике сеобе Срба - после 1739. године, било убицирано село Баташић, од кога је до данашњих дана остао само назив Баташево, за један део вароши Младеновца и Великог поља, а о његовој тадашњој локацији се ништа прецизно не може закључити. У турско доба сви путописци који су из Београда ишли у Цариград, а пролазили Цариградским друмом од Колара до Паланке, бележе да је област била пуста и под шумом, да је слабо насељена и рђаво обрађена. Стање се поправило тек почетком седамнаестог века. Неки је народ и у неким периодима за време турске окупције и на неким деловима граничког простора живео. За овакву тврдњу доказе можемо тражити и налазити у инфраструктури (магистрали путеви Међулужје – Баташево – Велике Границе – Жуто брдо – Дубона – Гроцка и Јагњило – Стрелар – Ковачевац, као и зиратно плодно земљиште, добре травнате ливаде и добри извори пијаће воде), која је остала после Друге велике сеобе Срба 1739. године, под патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабендом и Београдског мира. Тада су северне области Србије опустеле и настале су, «Српске пустахије», како су ове обласи у то време називали разни путописци, који су тада пролазили кроз њих. То се десило и Границама, као и већини села у околини. «Шумадију покри шум. Она толико запусте да више не беше никог у њој ни да зајауче. Села као да више није било», каже М. П. Сутеп, при описивању овог догађаја. Претходних двадесет година, од 1719. до 1739. године, Србија је северно од Крушевца била под Аустријском окупацијом (Пожаревачки мир 1719. година), па су Срби са продором турске силе у рату од 1737. до 1739. године масовно напустили ове просторе, бојећи се турске освете, која није изостала. Кад је област опустела и самој турској власти први задатак био је населити територију, како би била и економски од користи, те су према новим досељеницима били благонаклони, и то како саме власти, тако и спахије као власници поседа. Спахије су се са својом војском из Ниша вратиле на своје спахилуке и њих плански насељавали, о чему је било речи. Др Боривоје Дробњаковић у свом научном раду «Смедеревско подунавље и Јасеница» закључује да је у области 91 проценат новог становништва досељеног после 1739. године. За територију Граница то значи свих 100 процената.
Др Боривоје Дробњаковић је своја антропогеографска истраживања о Смедеревском подунављу и Јасеици, где су припадале и Границе, извршио 1923. и 1924. године, када је на терену провео више од три месеца. Свој научни рад «Смедеревско подунавље и Јасеница» објавио је 1925. године у едицији «Насеља и порекло становништва», књига бр. 19. под уредништвом Јована Цвијића, у издању Српске краљевске академије. Др Дробњаковић тврди да је Ковачевац ново насеље настало у другој половини осамнаестог века и да има засеок Границе, кога су основале фамилије које су се иселиле из Ковачевца на имања због пренасељености. Навешћу текст о Границама у целини, па ћу га онда коментарисати ради записивање истине о селу и његовом настанку. Ево тог записа: 15. Ковачевац Ковачевац је насеље разређеног типа шумадијске врсте и дели се на два краја – Горњи и Доњи крај и засеок Границе. ПОРЕКЛО ПОРОДИЦА У засеоку Граница су: БЕЛОВИЋИ 40 к. Слава: св Стеван. Предак се доселио из Сјенице. МАРТИНОВИЋИ (Томићевићи, Обрадовићи) 32 к. Слава: св Јован. Старином су из Сјенице, где су дошли, вероватно из Црне Горе. БОГДАНОВИЋИ (Лукићи) 10 к. Слава: св Лука. Старином су из Сјенице. ЗДРАВКОВИЋИ 2 к. Слава: св Никола. Дошао отац пре 80 г. од Зајечара. Гробље је у Лађевцу. КОМЕНТАР УЗ РАД ДОКТОРА ДРОБЊАКОВИЋА Прво питање из овог записа које треба објаснити јесте да ли су Границе биле икада засеок или су увек биле посебно село Најстарији архивски докуменат у коме се помињу Границе је Чибучки тефтер (општинска књига за наплату пашарине по сеоским утринама за овце и козе) из 1824. године, у коме су граничка домаћинства - обвезници ове таксе уписани у селу Границе са селом Ковачевац у општини Ковачевачкој, капетаније Јасеничке.. Већ 1828. године Границе постају посебна општина и тако ће трајати до 1910. године. Када су 1910. општине укрупњаване село Границе је припојено општини ковачевачкој и тако ће бити и 1923/24. године, када је и доктор Дробњаковић вршио истраживања за свој научни рад о Смедеревском подунављу и Јасеници, што га је, вероватно, навело на овакав закључак.
Тврдња да су граничке фамилије из Ковачевца отишле у Границе на имања због пренасељености, такође не стоји. Ово стога што граничке фамилије нису у никаквом сродству са ковачевачким фамилијама, а и имања им се нигде не граниче. О насељавању, односно о плану насељавања граничких фамилија је било речи, па нема потребе за поновним образлагањем овог питања. Границе је доктор Дробњаковић обрадио као заселак Ковачевца, па је за заједничко гробље навео гробље у Лађевцу, што, тек, ово није тачно, јер граничко гробље у Малим Границама је старо колико и оно у Лађевцу, о чему се може закључити на основу година старости носиоца домаћинстава у Грницама наведених у Арачком тефтеру (пореска књига) из 1832/33. године. Ова погрешка само указује да сарадници доктора Дробњаковића нису савесно обавили свој посао – нису потпуно обишли терен који обрађују и узели прецизне податке о свим фамилијама и о свему што је битно за једно насеље, а што је уствари и био предмет обраде – порекло становништва и постанак насења. Што се обрађених фамилија тиче треба рећи да се и данас размишља на исти начин, али се траже сигурни докази да сви Великограничани светостевањци припадају истом роду, односно сви Великограничани светојовањци чине други род. Овде се само може поставити питање зашто све фамилије светојовањаца нису набројане, већ само Томићевићи и Обрадовићи поред Мартиновића који су носиоци рода. Шта је са Марковићима, Ђорђевићима и Павловићима – Ћирићима. Код Беловића је узет само надимак за Јовановиће, док остали светостевањци (Павићевићи, Симићи – Чичановићи, Вукадиновићи, Вуксановићи, Михаиловићи, Радовићи, Радовановићи, Секулићи и Андрејићи) нису ни поменути, иако су се издиференцирали још у првим деценијама деветнаестог века. За Здравковиће се каже да је отац дошао пре осамдесет година од Зајечара, док данашњи потомци мисле да су од Неготина и да су из исте фамилије са Хајдук Вељком Петровићем. И њихов први предак досељен у Границе звао се Здравко Петровић, па мисле да су браћа и да су обојица били хајдуци, због чега се Здравку син родио врло касно, тек у његовој педесетој години, кад се он смирио и скрасио кући (код неке граничке удовице), после дугогодишњег хајдуковања по Тимочкој крајини, а свакако и шире (кад је могао да нађе Границе). Код Богдановића су наведени Лукићи, а требало би Луковићи, уз додатак непоменутих Глишића и Стевановића. За Беловиће, Мартиновиће и Богдановиће се каже да су пореклом од Сјенице, што не би требало много оспоравати, обзиром да су многа досељавања из Црне Горе, Херцеговине и Северне Албаније ишла преко Сјенице и Пештери уз краће или дуже задржавање на тим просторима. За по једну фамилију (Вуксановићи и Ђорђевићи) из оба великограничка рода се наводи прецизно исто црногорско племе из Старе Црне Горе и то Дупило у Црмничкој нахији, због чега им је и надимак Дупићи, док се они сами зову Вировци по Вирпазару (стари назив Вир, па му је пазар придодат због пијачног дана у њему), који је увек представљао некакав центар Црмничке нахије – Црмнице, а увек је био изван свих црмничких племена због шароликости становништва досељеног са разних страна. Мартиновићи наводе прецизно племе (Цетињско), село (Бајице) и братство (Мартиновићи). И о овоме треба наћи прецизне податке, као и о њиховој сродности са осталим Иванковићима.. Предање у Богдановићима каже да су из села Корита, али ближу локацију тог села не знају. Доктор Дробњаковић није забележио Симиће – Кожувареве, Лазаревиће и Бошковиће, иако их је у то време било у Границама. Вероватно се мислило да припадају Беловићима, јер су на њиховом животном простору. Нису забележени ни Благојевићи ни Глишићи Роми, иако их има још у деветнаестом веку (Попис из 1863. године), као и данданас.
НАСЕЉАВАЊЕ ФАМИЛИЈА
О насељавању фамилија које су основале данашње Границе писаних докумената нема, па су закључци о томе изведени на основу архивске грађе, првенствено Арачких тефтера из 1831. и 1832. године, али не треба заборавити и Чибучке тефтере за 1824.. 1832. и 1833. годину, као и Списак пореских глава из 1836. године. При закључивању о сродности фамилија користићу и податке из сачуваних тапија породице Вукадиновић, посебно о сродности између фамилија велкограничких светостевањаца. Копија једне од поменутих тапија биће објављена у тексту о фамилији Вукадиновић. Више речи о заључцима о сродности између фамилија великограничких светостевањаца биће у уводном тексту о њима. Арачки тефтери због већег броја података које пружају су најважнији, па онај из 1831. године објављујем у целини – копију оригинала и прештампан текст, ради лакшег сналажења, док ћу остале коментарисати ради бољег објашњења порекла фамилија и што је могуће више, приближно тачно одредити време њиховог досељавања, као и њихову сродност.
ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ АРХИВСКИХ ДОКУМЕНАТА О ГРАНИЦАМА
3. У списку имаоца оваца и коза 1832. године за окружје Смедеревско, за срез Јасенички стоји записано да су Границе имале 219 оваца и 17 коза на које су биле у обавези да плате чибук (пашарина).
5. За 1840. годину Министарство финансија је прописало нове цене за жирење свиња и то жировница за околна села око неке државне шуме је 12 пара, док је нагоница за удаљена села износила 32 паре.
6. На тражење Ковачевца, Велике Крсне и Граница 1841. године да им се додели Алија Маковица и да се ослободе плаћања жировнице, Министарство финансија је одговорило да шума у Маковици спада у ред осталих шума, па према томе подлеже плаћању жировнице и нагонице. Власништво над Маковицом ће се решавати преко Врховног савета.
11. Књаз Милош је по повратку на власт по други пут, 1859. године издао Указ о додели земље људима који у њој оскудевају. Земља се имала додељивати од сеоских утрина и шума, а ово би чиниле среске комисије. Живадин Чокић из Ковачевца у својој књизи «Живот једног српског војника», бележи сећање свог стрица Филипа, како је Филипов отац Никола Чокић (Живадинов деда), од среске комисије добио у посед земљу за свога тек рођеног синовца, Живка Радована Чокића, кога је он примио код себе, јер му је отац умро а мајка се преудала.
12. Министарство народног здравља је 1867. године прибегло мери обучавања бербера за медицинске потребе – вађење зуба, пуштања крви и стављања пијавица. Ово се чинило да се колико - толико медицински оспособе бербери, како би могли на адекватан начин помоћи код болова зуба, код болова у глави и високог притиска. Мера за пуштање крви је био воловски рог (један, два, највише три), а пијавице су се стављале на ноге код особа које су имале несносну главобољу. Опасност од могућег заражавања није могла бити потпуно избегнута.
АЛИЈА МАКОВИЦА
Реч алија је турског порекла, а значи слободна ненастањена земаља, која не припада атарима суседних села, а њоме је, у турско време, управљао неки спахија, коме ју је турска власт доделила због неких заслуга за империју. У смедеревској нахији је највећа алија била Маковица, чије су димензије биле: дужина 1 сат, ширина 20 минута хода, док је по обиму била три сата хода. Једна трећина територије била је под обрадивом земљом, коју су држали људи из околних села, а на остале две трећине је расла жирородна гора – храстова и букова шума. Маковица је у турско време била у поседу ковачевачких и граничких спахија, али су је за жирење свиња користила сва суедна села уз плаћање жировнице, а могла су је користити и удаљена села, али су они плаћали нагоницу, која је била скупља од жировнице. Србија је 1839. године подељена на округе. Међа између београдског и смедеревског округа требало је да прође преко Маковице, те да нека села (смедеревска – Ковачевац, Велика Крсна, Границе и Дубона) добију већи део територије, док друга (београдска – Влашка, Рајковац и Младеновац) мањи део територије Маковице, због чега настаје спор, који ће трајати пуних 11 година. Наиме, Ковачевац и Границе су захтевали да Маковица у целини припадне њима, јер су њоме у турско време господариле њихове спахије. Њима се у том захтеву придружила и Велика Крсна, наводећи као главни разлог оваквом захтеву њену велику наслоњеност на алију Маковицу.
Спор званично настаје представком Ковачевца и Велике Крсне против Влашке, Рајковца и Младеновца 1843. године у Министарству унутрашњих дела, да проблем Маковице реши у њихову корист. Оваквом захтеву су се одмах успротивила београдска села – Влашка, Рајковац и Младеновац. Увиђајући озбиљност и величину проблема, у решавање спора се укључују Врховни савет и сам кнез Александар Карађорђевић, поред већ ангажованих Министарства унутрашњих дела и начелника срезова и округа завађених села. Одмах је формирана комисија од начелника оба округа са по десет кметова из околних села, са задатком да изађу на терен, да извиде ситуацију и предложе решење са којим би била задовољна села из оба округа. Што год су чланови комисије предлагали села из оба округа нису прхватала, па их је комисија упутила на тражење решења преко суда. Комисија је такав извештај поднела Министарству унутрашњих дела и Врховном савету. Притужбе, жалбе, приговори и нови захтеви ће пристизати из села оба округа, све до 1847. године, када кнез Александар Карађорђевић доноси одлуку да се формира нова непристрасна комисија и коју он именује у саставу: Стефан Стефановић, потпредседник Врховног савета, као председник комисије и начелници пожаревачког и крагујевачког округа са по пет кметова из својих округа, као непристрасни чланови комисије. Комисија је завршила рад 14. априла 1847. године, извршила деобу, обухватила Границе и Дубону, указала да је Младеновац притешњен са атаром, поставила ознаке за разграничење и извршила поравнање уз потпис сеоских кметова свих заинтересованих села. О свом раду комисија је обавестила Врховни савет и Кнеза. За Границе Поравнање су потписали следећи кметови: Обрад Иванковић, Неша Перишић и Павић Миљковић.
Проблеми не престају, а праве их Границе и Ковачевац ограђивањем општинских шума и приватних поседа и на тај начин онемогућавањем људи из београдских села да напајају своју стоку. Спор се завршио, Наредбом кнеза Александра Карађорђевића, да начелници смедеревског округа и јасеничког среза организују рушење свих ограда и индиректним прекором Граничана и Ковачевчана, као и начелника јасеничког среза и смедеревског округа због оваквог понашања. Дато је и упозорење да овакво понашање може да доведе и до губљења права на поседе у Маковици.
ШКОЛОВАЊЕ И ШКОЛА ГРАНИЧКА
Границе и Ковачевац, уз велико ангажовање њихових кметова 1836. године, добијају прву школу. Изграђена је у Ковачевцу посебна школска зграда са станом за учитеља. У то време ђаци су имали да савладају читање (препознавање слова, срицање и шчитавање), писање, рачунање и да понешто знају из прошлости. Све перипетије које су ову школу пратиле све до 1936. године, када је и у Границама изграђена школска зграда – успеси, проблеми у раду, затварање, поновно оварање и изградња нових и пространијих зграда (број ђака се стално повећавао) - су детаљно описани у монографији ковачевачке школе «Ковачевачка основна школа», аутора Милосава Б. Влајића, а нешто од тога је забележено и у монографији Ковачевца, «Ковачевац и ковачевачке фамилије», аутора ових редова. Овом приликом важно је, а уједно и интересантно, напоменути и забележити, да је први учитељ у Ковачевцу, те далеке 1836. године био Аранђел Илић, деда песника Војислава Илића Млађег. Аранђел Илић је ову школу рано напустио, јер је морао, поред редовне наставе, да води ђаке у цркву на литургију у Кусадак, у манастир Пиносаву, (Ковачевац у то време није имао своју цркву), што је учитељу Аранђелу представљало велику потешкоћу (није да није).
Ковачевчанин Живадин Т. Чокић, у својој књизи «Живот једног српског војника», бележи да је прва ковачевачка школа била смештена у једној кровињари удаљеној око 300 метара од данашње школе. Тек је 1840. године изграђена нова школска зграда на општинском плацу, али од слабог материјала. Смењиваће се учитељи, а плаћаће их оба села из општинског приреза, све до 1857. године, када ће по налогу инспекције, звог лоше безбедности ученика, школа бити укинута, јер је зграда била од слабог матријала. Тада ступају на сцену организовано ковачевачки и гранички кметови својим молбама (прошенија) да им се школа поново отвори. У једној од тих молби, и то у оној из 1858. године, потписан је и тадашњи гранички кмет Димитрије Нешић из Стрелара. Став Министарства (Правитељства) просвете и црквених дела био је врло чврст, односно захтевало се да се школа доведе у исправно стање и опреми потребним инвентаром. Молбе су стизале и до самог књаза Милоша Обреновића, али и он је захтевао то исто, наравно уз очински благосов упућен својој љубљеној деци. Тек 1859. године, када је изграђена нова школска зграда и када је она опремљена, уз одобрење Књаза, а на 159 интервенцију Живана Глишића, тада најбогатијег Ковачевчанина и личног пријатеља Књаза, школа почиње поново да ради, али опет као споредна, што ће рећи на терет општина.
Од 1859. до 1863. године Ковачевчани и Граничани бију битку да им се школа од споредне, када је на терету општина, преведе у статус редовне школе, када сви трошкови падају на терет Школског фонда, стално пишући молбе од окружног начелства у Смедереву, преко Министарства просвете и црквених дела, до самог Књаза. Овде је згодно да се забележи један архивски податак, да је те 1857. године, из Граница, ученик Јован М. Вуксановић, ученик трећег разреда, био пренумерант – претплатник за књигу «Писма о историји Срба и Бугара», писца А. Ф. Гиљферда, и то преко свог учитеља Радојице Петровића Дунђеровића. Те 1857. године школа је добила школско звоно за позивање ученика, и то прописне тежине од 25 ока, за које је морало да се плати Школском фонду Министарства просвете и црквених дела 27 талира цесарских. За ту намену је расписан у обе општине прирез од по 3 гроша и 29 пара на сваку пореску главу. Те 1857. године из Граница су школу похађали следећи ученици: Радосав Андрејић, ученик првог разреда; Јован М. Бољаревић, ученик другог разреда и Јован М. Вуксановић, ученик трећег разреда. За то време села су саградила и нову школску зграду 1859. године, која их је коштала 5оо дуката цесарских. У молбама се са ковачевачким кметовима смењује плејада граничких кметова и општинара, који су сваке године подносили, макар једном годишње, неко прошеније. Њихов труд је врло значајан за развој писмености и културе у Границама, па заслужују да учинимо мали напор да, макар, поменемо њихова имена за памћење у овом одељку монографије. Године 1859. када је прављена нова школа и писана молба за обнављање рада школе 160 кметови су били: Мића Вуксановић, председатељ, Лазар Беловић (Јовановић), член, Матија Томићевић, член и обштинари који су молбу потписали били су: Павић Миљковић, Гаја Вуксановић, Глиша Богдановић и Мијаило Лукић (Луковић). Велика паника је у оба села настала када је 1862. године Министарство просвете наложило да се списак деце дорасле за школу достави учитељу кусадачке школе ради похађања исте. Одмах се пише молба да се то не чини, јер је то неизводљиво због велике удаљености, , немања смештаја (квартира) и немогућности да се исти плаћа, као и постојања свих услова да школа у Ковачевцу ради, па макар и као споредна. Од Граничана молбу потписују Матија Томићевић, председатељ и Аксентије Радовић, член. На сцену поново ступа Живан Глишић, као угледни појединац и родитељ четворо ђака, а и као осведочени пријатељ Династије, са захтевом да се школа преведе у редовну и финансира из Школског фонда. И ово неће бити довољно, па ће кметови поново, 1863. године поновити, захтев за превођење ковачевачке школе у редовну. Од Граничана молбу су потписали Матија Томићевић, председатељ, Аксентије Радовић, член и општинари Гаја Вуксановић, Никола Нешић, Лазар Јовановић и Мића Вуксановић. И поред молби и интервенисања Живана Глишића, школу ће и даље издржавати ковачевачка и граничка општина. Школу су кроз цео деветнаести век пратили многобројни проблеми око редовне оправке, око набавке потребног инвентара, око набавке потребних наставних средстава и др. Дуго ће се у школи задржати и реграција – доношење учитељу намирница, као један вид да се учитељу помогне да нормално живи и да се што дуже задржи у ковачевачкој школи.
Нова школска зграда је зидана на парцели Петра Пере Тасића Штрапанција, трговца пореклом из Ниша – Штрапанцијева школа. Због њеног габарита морало се узети и пет ари од плаца Недељка Неше Иванчевића, што је Неша радо поклонио. Нова школа је добила шест пространих учионица, једну наставничку канцеларију и канцеларију за администрацију, са широким ходником целом дужином зграде. За потребе школе је ископан и ђерам – бунар уз школску зграду. Школа није радила за време Првг светског рата, јер ју је немачка окупациона власт претворила и жандармеријску станицу. Са радом је школа поново отпочела после ослобођења, школске 1918/19. године. Ради јаснијег сагледавања стања у школи, у то време, најбоље је да наведемо Извештај управитеља школе, Радомира Симића, који је послао школском надзорнику у Паланку 1918. године.
Пошто школа није радила три године за време Првог светског рата, прилив ђака је био 1918. године изузетно велик, нарочито у први разред, када су уписана четири чиста одељења првака и једно комбиновано одељење са другим и трећим разредом. Број ученика по одељењима у првом разреду био је следећи: у првом 65, у другом 58, у трећем 46, у четвртом 62 и у петом комбинованом одељењу било је 24 ученика првог разреда, што укупно износи 255 првака школске 1918/19. године. Ради илустрације наводим списак првака из Граница школске 1918/19. године.
Граничка деца – ђаци - су преко ливада уз Гранички поток, па на ковачевачки Ћелевац или Милошевицу, избијали на Ковачевачку цркву, па у центар Ковачевца до своје школе. Ишло се по цео дан у школу – пре и по подне, па људи из тих генерација у шали кажу да и они имају осмогодишње школовање, само су учитељи погрешили при писању њихових сведочанстава. Ковачевачку школу ће похађати све генерације граничке деце, закључно са школском 1934/35. годином. Генерација школске 1935/36. године је ишла у Ковачевац један месец, док није потпуно завршена новоизграђена школска зграда у Границама. Онда је оформљено осмо одељење ковачевачке школе, које је радило у Границама. Дуго су гранички кметови и други виђенији људи из Граница обијали прагове среских, окружних и државних просветних надлештава, док нису 1930. године добили сагласност да могу да почну да граде своју школу. На свом општинском поседу уз докупљивање парцеле од Беловића – Јовановића Вулетиних, уз верске свечаности и клања овна жртвеника на темељу, чија је глава и зазидана, почела је градња зграде за толико дуго чекану и жељену своју школу.Овна жртвеника на темељ је приложио 164 угледни Граничанин, домаћин солунац, БОГДАН ВУКАДИНОВИЋ. Градња је отпочела. Сачувана фотографија о том догађају сведочи о реченом, а још више казује с каквим је одушевљењем народ почео да гради своју школу и колико јој се радовао. Тражили су Граничани да школа буде по угледу на тада највећу и најбољу кућу у Границама познатог Граничанина Милана Томићевића. Такав им је пројекат и урађен. Допринос сељана био је значајан: мобом, коју су предводили браћа Петар и Чедомир Вукадиновић, се ишло за камен са Космаја, и то свака кућа која је имала запрегу или, пак, онај који је имао једну краву тражио је спрежника, али се није изостало; добровољним радом се пекла цигла, копао темељ, помагало мајсторима; грађа се секла по граничким забранима, давали новчани прилози – једном речи - радило се као за себе. Главни организатор и предводник ове сеоске свеопште акције био је сеоски кмет Чедомир Вукадиновић, са екипом коју је сам формирао од највиђенијих Граничана, а сачињавали су је: Милан Томићевић, Негован Јовановић, Милоје Секулић, Драгољуб Радовић, Јеврем Диле Вуксановић, Велибор Здравковић, Димитрије Риса Јовановић, Божидар Павићевић,Петар Луковић, Живојин Глишић, Радосав Обрадовић и Живота Павловић Ћирић. Главни мајстори на зидању школе били су Граничани Жика Радовић, Петар Секулић, Војислав Михаиловић, Драгољуб Радовић и Милан Ђорђевић. Школска зграда је подигнута на стрмом терену, чије је лице окренуто према путу, а пошто је цокла због стрмине терена морала бити знатно подигнута, новоизграђена школа је била прави украс села, поготово тада, када су све зграде у селу биле приземне. Она и данас врло лепо изгледа.
У школи је била једна светла (три велика прозора), пространа (габарита 7 пута 5 метара) и висока учионица (3,5 метара у висину), једна пространа канцеларија за учитеља и чување администрације и наставних средстава. Њен габарит је 5 пута 4 метра. Школа има и простран ходник испред учионице и канцеларије ширине 3 метра.
Зграда има и други улаз, који води у учитељев стан. Реконструкција школе у целини је изведена 1983. године. Школа је селу служила још за свакојако састајање грађана ради договора за разноразне потребе – приредбе, конференције, договарања о разноразним сеоским потребама. Била је и сигурна партизанска база све до 25. јула 1942. године, када се је у њој одиграла чувена партизанска борба са четницима Косте Пећанца и младеновачким жандармима, о чему ће још бити речи. Поменута реконструкција 1983. године извршена је на бескомпромисан захтев руководства Месне заједнице Границе, посебно тадашњег председника Месне организације СУБНОР-а, покојног Радомира Здравковића, који је запретио падањем нечије главе уколико се школа затвори, што је већ скоро била готова ствар. При реконструкцији учитељева канцеларија је претворена у још једну, додуше мању учионицу, па комбинација више није морала бити четвороразредна, ваћ се прешло на дворазредну – први и трећи разред и други и четврти разред. Тако су Границе добиле по први пут два учитеља. И простор за учитељев стан је реконструисан, те је створен простор за рад предшколске групе деце – припремно одељење за полазак у први разред – истурено одељење Предшколске установе «Јелица Обрадовић» Младеновац. Реконструкцијом су урађени и унутрашњи мокри чворови за редовну наставу и посебно за предшколску групу. Градски СИЗ (Самоуправна интересна заједница – преко ње се финансирала просвета и такав је назив носила у то време) је био носилац инвестиција реконструкције. Школско двориште је пространо и подељено на меморијално – борачки део са споменицима палим борцима у Првом и Другом светском рату, док су на другом делу дворишта, који је много већи, изграђени ђачки спортски терени и остављен простор за (ситне) дечје игре и шетњу. Са изградњом школе младеж Граница је своје недељне игранке преместила са плаца код изворишта Границе у школско двориште. Тако школа и њено двориште постају и ГРАНИЧКА ПОРТА.
ЦРКВЕНА ОПШТИНА
Границе при новом насељавању становништва на овом простору после Друге велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабендом, као мало село није имало своју цркву, као што је и данас нема, већ је припадало црквеној општини – парохији Кусадак, као и Ковачевац, односно манастиру Пиносава. Тамо се ишло на богослужење, причешће, крштење, венчање, а и за сахране и парастосе је долазио свештеник из Кусатка. Ово је трајало све до изградње прве цркве у Ковачевцу, 1867. године. У порти манастира у Пиносави Ковачевчани и Граничани су имали своју СОБРАШНИЦУ, одвојену од, исто такве, кусадачке. Неки је зову сова – реч изведена од турског израза софра, а означава трпезу или постављен сто за ручавање. У собрашници су се окупљали за манастирске и сеоске славе и светковине, а и у њу за столом, на свечани ручак (озбиљно и са посебном пажњом припрмљен, да се домаћин не обрука пред гостима и светом) позивали своје госте (рођаке и пријатеље). Реч собрашница је, свакако, изведена од старословенске речи собор, односно собирање, у смислу скупљања – сакупљања народа поводом нечег важног за већину. После изградње цркве у Ковачевцу, Ковачевчани и Граничани су своју собрашницу пренели у двориште ковачевачке цркве, где и данас постоји, мада је изгубила своју првобитну намену – гости се госте код кућа домаћина и то натенане, без икакве журбе (сеоска славља су пренета у домаћинства).
Она је данас најстарија грађевина у Ковачевцу и зато и због тога је треба сачувати као сведочанство о некадашњем животу људи са овог терена и начину и месту њиховог окупљања. У собрашници за трпезом нису се само гостили гости и пријатељи, већ су у њој вођени и врло важни разговори и чинили договори за решавање многих послова и проблема, које је живот доносио и наметао пред народ у различиим периодима прошлих времена. Требало се одупрети зулумима и глобама турских баша и субаша, изборити се са неродним годинама, са епидемијама, са невољама које је живот или нова власт осионих српских кметова по селима и кнежинама спроводила, требало је помоћи сиромашнима и гладнима, изборити се са локалном хајдучијом и сеоским лоповима и сецикесама, са силеџијама и кабадахијама. Многи од ових проблема су разматрани и за многе од њих су нађена решења баш са договора у собрашници. Како је собрашница временом изгубила своју функцију, Граничани су и заборавили на свој удео у њеној изградњи и преношењу из Кусатка у Ковачевац.
Граничка литија је Петровдан, 12. јула, а крстоноше су ишле пешке (данас тракторима) и носили крстове и барјаке – литије по пољу и кроз село и на важним раскрсницама садили записе (неко дрво – дуд или шумар). Са литијом је ишао и свештеник и читао молитве за добар род и за заштиту од природних непогода.
Нема коментара:
Постави коментар